U digitalnom okruženju, medijski sadržaj više nije prolazan. Vest objavljena danas može ostati dostupna godinama, lako pretraživa i trajno povezana sa imenom konkretnog lica. Upravo zato se u praksi sve češće postavlja pitanje gde prestaje interes javnosti da bude informisana, a gde počinje pravo pojedinca da određeni događaji iz prošlosti ne ostanu zauvek vezani za njegov identitet.

To pitanje posebno dolazi do izražaja kada se pravo na brisanje podataka, poznato i kao „pravo na zaborav“, sukobi sa slobodom izražavanja i pravom javnosti na informisanje. Nedavno doneta odluka estonskog Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti predstavlja dobar primer kako se taj balans može procenjivati u slučaju medijskih arhiva i sadržaja koji je u trenutku objavljivanja nesumnjivo bio od javnog značaja, ali je vremenom izgubio deo svoje opravdanosti.

Pravo na brisanje podataka i njegove granice u medijskom kontekstu

Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (General Data Protection Regulation – „GDPR“) propisuje pravo lica na koje se podaci odnose da zahteva brisanje svojih podataka o ličnosti u određenim situacijama. Međutim, to pravo nije apsolutno, niti se može posmatrati odvojeno od drugih zaštićenih prava i interesa.

Posebno je osetljivo pitanje njegove primene u medijskom kontekstu. Informacije koje su u trenutku objavljivanja bile od značaja za javnost mogu, nakon proteka vremena, nastaviti da proizvode ozbiljne posledice po privatni i profesionalni život pojedinca, iako su izgubile relevantnost za opštu javnost. Istovremeno, činjenica da je određeni sadržaj objavljen u okviru novinarskog izveštavanja ne znači automatski da podaci koji određeno lice mogu učiniti prepoznatljivim, moraju ostati trajno dostupni u izvornom obliku.

Upravo digitalni arhivi medija čine ovo pitanje složenijim nego ranije. Za razliku od štampanog izdanja koje vremenom „odlazi u zaborav“, onlajn tekstovi ostaju lako dostupni, indeksirani i povezani sa pretraživačima, što može značajno produžiti i pojačati posledice objavljivanja.

Slučaj pred estonskim Poverenikom

Pred estonskim Poverenikom našao se slučaj u kojem je jedno fizičko lice podnelo pritužbu nakon što izdavač medija nije odgovorio na njegov zahtev za brisanje podataka na osnovu GDPR-a.

Lice na koje se podaci odnose tražilo je da se iz novinskih članaka uklone njegovo ime i fotografija, navodeći da dalja dostupnost tih podataka utiče na egzistenciju i dobrobit njega i njegove porodice. Suština zahteva, dakle, nije bila u osporavanju same činjenice da je o određenom događaju nekada bilo dozvoljeno izveštavati, već u tome da trajna i lako dostupna identifikacija tog lica vremenom počinje da proizvodi posledice koje prevazilaze svrhu prvobitnog objavljivanja.

Estonski Poverenik je isti zahtev prosledio rukovaocu, ali je rukovalac predložio drugo rešenje – deindeksiranje članaka, odnosno uklanjanje njihove vidljivosti putem internet pretraživača. Takvo rešenje lice na koje se podaci odnose nije prihvatilo. Nakon toga, Poverenik je ponovo zahtevao brisanje podataka, ali je rukovalac i taj zahtev odbio, ostajući pri deindeksiranju članaka.

Stav estonskog Poverenika: Protek vremena može promeniti odnos između javnog interesa i prava pojedinca

U svojoj odluci, estonski Poverenik utvrdio je da su predmetni članci prouzrokovali prekomernu štetu licu na koje se podaci odnose, kao i da je interes javnosti za informacije sadržane u tim tekstovima vremenom oslabio. Time je ukazano da činjenica da je određena informacija u jednom trenutku bila od javnog značaja ne znači nužno da isti stepen javnog interesa postoji i godinama kasnije.

Polazeći od toga, Poverenik nije naložio potpuno uklanjanje spornih članaka, već je zauzeo umereniji pristup. Rukovaocu je naloženo da ukloni fotografiju lica na koje se podaci odnose i da njegovo ime zameni inicijalima, čime je ograničena mogućnost njegove dalje identifikacije, ali bez potpunog brisanja sadržaja iz javnog prostora.

Takav pristup pokazuje da pravo na zaborav ne mora nužno voditi potpunom uklanjanju medijskog sadržaja, već i rešenjima koja istovremeno štite privatnost pojedinca i čuvaju osnovnu informativnu vrednost objavljenog članka.

Značaj odluke estonskog Poverenika za buduću praksu 

Odluka estonskog Poverenika prevazilazi značaj pojedinačnog slučaja, jer pokazuje pravac u kojem bi se evropska praksa mogla dalje razvijati kada je reč o odnosu između prava na zaborav, medijskih arhiva i slobode izražavanja. Ostaje da se vidi da li će i drugi evropski regulatori slediti ovakav pristup, naročito u slučajevima u kojima protek vremena menja odnos između interesa javnosti i prava pojedinca na privatnost. Za medije i druge rukovaoce, ova odluka je ujedno i podsetnik da zakonitost prvobitne objave ne znači nužno i trajnu opravdanost neograničene dostupnosti svih identifikacionih podataka.

Kada je reč o Srbiji, domaća praksa zaštite podataka o ličnosti uglavnom prati evropske trendove, te ostaje otvoreno pitanje da li bi srpski Poverenik u sličnim okolnostima mogao zauzeti pristup sličan onom koji je prihvatio estonski regulator.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.