U digitalnoj ekonomiji, sve češće se može čuti tvrdnja da su podaci o ličnosti „nova valuta“. Ipak, Regionalni sud u Štutgartu nedavno je doneo odluku kojom je odbio tužbu udruženja potrošača protiv jednog maloprodajnog lanca i potvrdio da je dopušteno oglašavati učešće u programu lojalnosti kao „besplatno“, iako korisnici, radi korišćenja aplikacije, dostavljaju svoje podatke o ličnosti. Sud je zauzeo jasan stav – davanje podataka o ličnosti, samo po sebi, ne predstavlja „plaćanje“ niti „cenu“ u smislu relevantnih pravila koja uređuju obavezu predugovornog informisanja o ukupnoj ceni.

Činjenice slučaja

Rukovalac podacima o ličnosti je poznati diskontni maloprodajni lanac koji potrošačima nudi program lojalnosti putem mobilne aplikacije. Registrovani korisnici, kroz nalog u aplikaciji, dobijaju personalizovane informacije o proizvodima i ponude, uključujući i ponude trećih lica.

Uslovi registracije sadržali su tvrdnju da je „učešće u programu besplatno“. Istovremeno, u uslovima je navedeno da aplikacija prikuplja podatke o ličnosti korisnika radi slanja personalizovanih ponuda i promocija, uz opis kategorija podataka koji se obrađuju, kao i da se podaci obrađuju radi optimizacije samog programa lojalnosti.

Savezno udruženje potrošača pokrenulo je postupak tvrdeći da nije reč o „besplatnoj“ usluzi, jer korisnik faktički „plaća uslugu“ svojim podacima o ličnosti, pa je trgovac morao da ispuni obavezu informisanja o „ukupnoj ceni“ usluge koja se, u ugovorima na daljinu, propisuje nemačkim potrošačkim pravilima.

Rukovalac je isticao da se obaveza informisanja o ukupnoj ceni odnosi na situacije gde postoji plaćanje u novcu, ne i na davanje podataka o ličnosti. Dodatno, naveo je da je u uslovima korišćenja jasno objašnjeno prikupljanje i korišćenje podataka o ličnosti radi personalizacije ponuda, te da je transparentnost u vezi sa obradom pitanje usklađenosti sa pravilima zaštite podataka o ličnosti.

Presuda nemačkog suda 

Sud je odbio tužbu i zauzeo stav da se davanje podataka o ličnosti ne može kvalifikovati kao „plaćanje“ niti kao „cena“ u smislu potrošačkih pravila koja uređuju obavezu predugovornog informisanja o ukupnoj ceni usluge kod ugovora na daljinu. Pri tumačenju pojma „cena“, sud je polazio od evropskog potrošačkog prava, naglašavajući da se ovaj pojam vezuje za novčanu naknadu (odnosno digitalni prikaz vrednosti), dok davanje podataka o ličnosti ne spada u taj koncept. Iz tog razloga, činjenica da je maloprodajni lanac u uslovima korišćenja učešće u programu lojalnosti opisao kao „besplatno“ nije ocenjena kao sporna, budući da potrošači nisu imali obavezu plaćanja novcem niti su snosili druge troškove u smislu relevantnih propisa.

Ujedno, sud je ukazao da se zaštita potrošača u pogledu svesti o posledicama davanja podataka o ličnosti obezbeđuje pre svega kroz pravila zaštite podataka o ličnosti – naročito kroz obaveze informisanja iz čl. 13 i 14 Opšte uredbe o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation – „GDPR“), a ne kroz proširivanje potrošačko-pravnog pojma „cene“. Drugim rečima, iako podaci o ličnosti u digitalnim poslovnim modelima mogu imati ekonomsku vrednost, to ne znači da se automatski pretvaraju u „cenu“ u smislu propisa o ukupnoj ceni usluge.

Sud je razmatrao i navode da je tvrdnja o „besplatnom učešću“ obmanjujuća iz ugla prava konkurencije, imajući u vidu da evropske smernice o nepoštenim poslovnim praksama upozoravaju da u onlajn okruženju može biti obmanjujuće predstaviti uslugu kao „besplatnu“ ako se podaci o ličnosti prikupljaju bez adekvatnog objašnjenja njihove upotrebe. Međutim, u konkretnom slučaju sud nije utvrdio obmanu, jer je rukovalac u uslovima korišćenja na odgovarajući način objasnio prikupljanje i svrhe obrade podataka o ličnosti, uz prikaz koje kategorije podataka se obrađuju. Imajući u vidu da potrošačima nije nastao trošak u smislu obaveze informisanja o ukupnoj ceni, sud je zaključio da upotreba izraza „besplatno“ ne dovodi potrošače u zabludu.

Na kraju, sud se nije upuštao u ocenu da li su konkretne obaveze iz GDPR-a bile povređene, budući da tužilac u postupku nije zasnivao zahteve na navodnoj povredi obaveza informisanja po GDPR-u.

Značaj presude za odnos potrošačkog prava i zaštite podataka o ličnosti u praksi EU i Srbije

Presuda daje važan doprinos razgraničenju potrošačkog prava i prava zaštite podataka o ličnosti u eri digitalizacije. Iako se u javnosti često govori o podacima o ličnosti kao „valuti“, sud je jasno ukazao da se taj koncept ne može automatski preneti u potrošačko-pravni okvir, naročito kada je reč o obavezi predugovornog informisanja o ukupnoj ceni usluge. Time se potvrđuje da se „cena“ u smislu relevantnih potrošačkih pravila vezuje pre svega za novčanu naknadu, dok se davanje podataka o ličnosti ne kvalifikuje kao plaćanje.

Istovremeno, presuda podseća da dopušteno oglašavanje „besplatnog učešća“ ne oslobađa rukovaoca obaveze da korisnike jasno i transparentno informiše o obradi podataka o ličnosti. U praksi, to znači da se regulatorni rizik najčešće ne otvara na nivou potrošačkog pojma cene, već na nivou transparentnosti i zakonitosti obrade.

Za Srbiju, imajući u vidu usklađenost domaćeg okvira sa evropskim standardima, presuda predstavlja indikator pravca tumačenja u modelima koji se oslanjaju na programe lojalnosti i personalizovane ponude. Rukovaoci bi, stoga, trebalo da usklade marketinške tvrdnje sa sadržajem obaveštenja o obradi, jer će se zakonitost ovakvih modela u praksi prelomiti upravo na standardu transparentnosti.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.