U sudskoj praksi se u sporovima koji nastaju povodom izgradnje infrastrukturnih, naročito elektroenergetskih, objekata na privatnim parcelama i dalje često polazi od pogrešne pravne kvalifikacije potraživanja vlasnika nepokretnosti. Umesto da se potraživanje pravilno sagleda kao naknada za uspostavljanje stvarne službenosti u smislu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ono se neretko postavlja kao zahtev za naknadu štete. Ovakav pristup nije samo teorijski netačan, već ima i neposredne praktične posledice, pre svega u pogledu primene pravila o zastarelosti.

Naknada za uspostavljanje stvarne službenosti ne predstavlja naknadu štete zbog protivpravnog postupanja, već pravičnu novčanu protivvrednost za trajno ili dugotrajno ograničenje prava svojine. Njeno uporište nije u deliktnoj odgovornosti, već u samom konstituisanju stvarnog prava službenosti na tuđoj nepokretnosti. Upravo iz tog razloga, pitanje zastarelosti ovog potraživanja mora se posmatrati u svetlu pravne prirode službenosti i momenta od kog se ona faktički i pravno ostvaruje.

Stav sudske prakse o roku i početku zastarelosti

Vrhovni sud nedavno je zauzeo stav (presuda Rev 5722/25 od 07.05.2025. godine) da potraživanje naknade za stvarnu službenost, uspostavljenu izgradnjom elektroenergetskog objekta, podleže opštem desetogodišnjem roku zastarelosti propisanom Zakonom o obligacionim odnosima. Ovakvo stanovište je u osnovi prihvaćeno u praksi. Međutim, ključna sporna tačka ostaje pitanje od kog momenta taj rok počinje da teče.

Prema stavu suda iz navedene presude, zastarelost ne može početi pre nego što je elektroenergetski objekat zakonito stavljen u funkciju, odnosno pre pribavljanja upotrebne dozvole. Sud polazi od toga da, u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, objekat može da se koristi tek nakon izdavanja upotrebne dozvole, kojom se potvrđuje da je izgrađen u skladu sa građevinskom dozvolom i da ispunjava sve propisane tehničke i bezbednosne uslove.

Međutim, prema pravnom stavu usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23.01.2017. godine zastarelost se računa od trenutka stavljanja elektro-mreže, odnosno energetskog objekta u funkciju, bez obzira na izdavanje upotrebne dozvole. Na osnovu ovog stava, sudovi su u prethodnom periodu presuđivali upravo uzimajući u obzir momenat puštanja u rad i u tu svrhu izvodili dokaze o faktičkom korišćenju objekta, tako da promena stava Vrhovnog suda sada unosi pravnu nesigurnost.

Problematičnost vezivanja početka zastarelosti za upotrebnu dozvolu

Iako je razumljivo nastojanje suda da početak toka zastarelosti veže za zakonito stanje, ovakvo tumačenje otvara ozbiljna pravna pitanja. Naime, korišćenje poslužnog dobra u praksi započinje puštanjem elektroenergetskog objekta u rad, odnosno njegovim faktičkim stavljanjem u funkciju, bez obzira na to da li je upotrebna dozvola pribavljena

Upotrebna dozvola ne stvara pravo korišćenja tuđe nepokretnosti, niti konstituiše službenost sama po sebi – ona isključivo potvrđuje određeni pravni status objekta sa aspekta propisa o planiranju i izgradnji. Sa druge strane, teret za vlasnika nepokretnosti nastaje onog trenutka kada se objekat počne koristiti, jer tada dolazi do stvarnog i trajnog ograničenja njegovog prava svojine.

Dodatni problem predstavlja činjenica da u praksi često protekne znatan vremenski period između početka faktičkog korišćenja objekta i pribavljanja upotrebne dozvole, a neretko se dešava i da upotrebna dozvola nikada ne bude izdata. Ako bi se početak zastarelosti bez izuzetka vezivao za ovaj formalni akt, postavlja se logično pitanje: da li to znači da potraživanje naknade za službenost u takvim slučajevima nikada ne bi zastarelo? Odgovor na ovo pitanje, razume se, mora biti negativan.

Zastarelost je institut koji počiva na pretpostavci da poverilac ima objektivnu mogućnost da svoje pravo ostvari, ali da to ne čini u razumnom roku. Vezivanje početka toka zastarelosti isključivo za pribavljanje upotrebne dozvole, kao akta na čije izdavanje vlasnik poslužnog dobra nema nikakav uticaj, dovodi do pravne nesigurnosti i suštinski umanjuje funkciju instituta zastarelosti.

Zaključna razmatranja

Iz navedenih razloga, pitanje početka toka zastarelosti naknade za uspostavljanje stvarne službenosti ne bi smelo da se rešava mehaničkim vezivanjem za datum izdavanja upotrebne dozvole.

Umesto toga, potrebno je polaziti od trenutka kada je službenost faktički počela da se ostvaruje, odnosno kada je došlo do stvarnog ograničenja prava svojine vlasnika nepokretnosti i kada su se stekli uslovi za vlasnik poslužnog dobra potražuje naknadu po tom osnovu.

Upotrebna dozvola, sa druge strane, može imati značaj kao dokaz o zakonitosti objekta, ali ne i kao jedini i presudni kriterijum za nastanak i dospelost potraživanja naknade za službenost.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.