Vrhovni sud je u nedavnoj presudi posl. br. Rev1 33/24 od 15. maja 2025. godine zauzeo stav da zaposleni, nakon zakonite izmene ugovorenih uslova rada putem aneksa ugovora o radu, kojim je ugovoreno nepuno radno vreme, nema pravni osnov da zahteva sudsko utvrđenje postojanja radnog odnosa sa punim radnim vremenom, sve dok takav aneks proizvodi pravno dejstvo.

Ovaj stav je interesantan i od značaja budući da Zakon o radu ovu situaciju izričito prepoznaje samo u slučaju primene mera za zapošljavanje u okolnostima viška zaposlenih, te se ranije opravdano postavljalo pitanje dozvoljenosti takve izmene uslova rada u redovnim okolnostima.

Normativni okvir

Zakonom o radu uređena je mogućnost zasnivanja radnog odnosa sa nepunim radnim vremenom, uz bliže preciziranje ovih režima rada. Po prirodi stvari, zaposleni koji rade u jednom, odnosno drugom režimu, ostvaruju određena prava srazmerno vremenu provedenom na radu.

Kada je reč o zaključenju aneksa ugovora o radu, zakon propisuje slučajeve u kojima je moguće zaposlenom ponuditi izmenu uslova rada, i dodatno ostavlja mogućnost zaključenja aneksa u drugim slučajevima utvrđenim zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu.

Činjenični okvir

U konkretnom slučaju, zaposlena je zasnovala radni odnos sa punim radnim vremenom, ali je tokom trajanja radnog odnosa zaključila više aneksa ugovora o radu kojima je ugovoreno nepuno radno vreme, uz precizno određivanje dnevnog i nedeljnog fonda radnih sati.

Zaposlena je naknadno pokrenula radni spor radi utvrđenja ništavosti aneksa i zahtevala da sud utvrdi da je u radnom odnosu sa punim radnim vremenom.

Stav suda

Dok je prvostepeni sud u celosti usvojio tužbeni zahtev, drugostepeni sud je odbacio tužbu zaposlene kao neblagovremenu u delu u kojem je traženo utvrđenje ništavosti više aneksa ugovora o radu, te ocenio da isti proizvode pravno dejstvo. Shodno tome, odbijen je i tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa sa punim radnim vremenom, a kako je to i Vrhovni sud potvrdio, ocenjujući da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i da je revizija zaposlene neosnovana.

Naime, Vrhovni sud je utvrdio da su strane zaključile zakonit aneks ugovora o radu kojim su izmenjeni ugovoreni uslovi rada, tako da je zaposlena kod poslodavca nastavila radni odnos na neodređeno vreme sa nepunim radnim vremenom. U situaciji u kojoj aneksi ugovora o radu proizvode pravno dejstvo, ne postoji pravni osnov za sudsko utvrđenje postojanja punog radnog vremena jer zaposlena, saglasno važećim aneksima, ima zasnovan radni odnos sa nepunim radnim vremenom.

Zaključak

Dok je na snazi zakonit aneks ugovora o radu kojim je ugovoreno nepuno radno vreme, zaposleni nema osnov da zahteva sudsko utvrđenje postojanja radnog odnosa sa punim radnim vremenom, niti prava koja iz takvog radnog vremena proizlaze.

Ovim stavom sudske prakse dodatno se potvrđuje da je prelazak sa punog na nepuno radno vreme pravno dopušten i zakonit, ukoliko je izvršen putem aneksa ugovora o radu u skladu sa zakonom, te da takva izmena proizvodi pravno dejstvo dok nije pravnosnažno osporena.

Sa tim u vezi, treba imati u vidu da internim aktima poslodavca potrebno izričito regulisati ovu mogućnost, budući da ne postoji zakonom predviđen osnov za zaključenje aneksa ugovora o radu koji bi doveo do promene režima rada sa punim radnim vremenom, na nepuno.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.