Na savremenom tržištu rada poslodavci angažuju fizička lica po različitim pravnim osnovima. U praksi se često dešava da se prilikom izbora odgovarajućeg oblika angažovanja ne posvećuje dovoljna pažnja razlikama između pojedinih vrsta ugovora, iako takav izbor može imati značajne pravne posledice za obe ugovorne strane.

U praksi se naročito kao sporno pokazalo razgraničenje između ugovora o radu i ugovora o delu.

Iako oba ugovora podrazumevaju obavljanje određenog rada odnosno posla uz naknadu, između njih postoje značajne razlike u pogledu pre svega pravne prirode, i s tim u vezi prava i obaveza ugovornih strana.

Polazeći od navedenog, u ovom članku ćemo razmotriti ključne razlike između ugovora o radu i ugovora o delu, odnosno kriterijume koji su od značaja za njihovo pravilno razgraničenje u praksi.

Radnopravni aspekt

Ugovor o radu predstavlja osnov za zasnivanje radnog odnosa između zaposlenog i poslodavca, a radi obavljanja poslova iz delatnosti poslodavca, koji su kontinuirano odnosno trajnije potrebni, i uređen je odredbama Zakona o radu. Na osnovu ovog ugovora fizičko lice stiče status zaposlenog.

Sa druge strane, ugovorom o delu lice se angažuje van radnog odnosa i isti predstavlja obligacionopravni odnos uređen odredbama Zakona o radu, ali i odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Na osnovu ovog ugovora jedna strana (poslenik, odnosno izvođač) obavezuje se da obavi određeni posao van delatnosti poslodavca, a javljaju se sporadično, odnosno obavljaju se po potrebi, kao samostalna izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada, dok se druga strana (naručilac) obavezuje da mu za to plati naknadu.

Upravo u vezi sa uslovom koji se odnosi na obavljanje poslova van delatnosti poslodavca, u praksi se često javlja nedoumica u pogledu toga šta se podrazumeva pod poslovima van delatnosti poslodavca, odnosno za koje poslove je zakonito angažovati lice na osnovu ugovora o delu. Ovu nedoumicu razjasnila je sudska praksa zauzimajući sledeći stav:

Iz navedenog proizilazi da se ugovor o delu može zaključiti isključivo za obavljanje poslova koji su van delatnosti poslodavca i koji nisu sistematizovani kod poslodavca. To znači da predmet ugovora o delu ne mogu biti poslovi iz delatnosti poslodavca, pri čemu se pod takvim poslovima podrazumevaju svi poslovi koje poslodavac obavlja ili može obavljati, nezavisno od toga da li su to poslovi iz njegove pretežne delatnosti. (Presuda Vrhovnog suda br. Rev2 2711/21 od 01.09.2022. godine)

U smislu prethodno navedenog, radno angažovanje po osnovu ugovora o radu podrazumeva ostvarivanje prava iz radnog odnosa, između ostalog, prava na zaradu, godišnji odmor, plaćeno i neplaćeno odsustvo, prava po osnovu privremene sprečenosti za rad, zaštitu u slučaju otkaza, odnosno prestanka radnog odnosa i drugo.

S druge strane, lice angažovano po osnovu ugovora o delu ne uživa radnopravnu zaštitu koja je karakteristična za radni odnos. Angažovanje po osnovu ovog ugovora daje licu određena prava, odnosno zaštitu u vezi sa radom (bezbednost i zdravlje na radu, zaštitu od zlostavljanja na radu), ali ne i osnovna prava iz radnog odnosa. Suštinski, po osnovu ugovora o delu poslenik ima pravo na naknadu za rad, a sva druga prava u pogledu trajanja ugovornog odnosa, odsustva, rokova za izvršenje posla, prestanka ugovornog odnosa, zavise od postignutog dogovora ugovornih strana.

Kod ugovora o radu, jedno od osnovnih obeležja jeste subordinacija. Zaposleni obavlja rad prema uputstvima poslodavca, u okviru organizacije rada kod poslodavca, u određeno vreme i na određenom mestu rada, uz nadzor i kontrolu poslodavca.

Za razliku od radnog odnosa, kod ugovora o delu ne postoji odnos subordinacije niti uključenost u organizaciju rada naručioca, iste prirode kao kod radnog odnosa. Akcenat je pre svega na rezultatu rada, odnosno na izvršenju konkretnog posla. Poslednik može samostalno organizuje način izvršenja posla i ne predstavlja deo unutrašnje organizacije naručioca.

Još jedna razlika odnosi se na status lica koje može biti angažovano.

Kada je reč o ugovoru o radu, Zakon o radu postavlja određena ograničenja, pa predviđa da lice može biti u radnom odnosu, na puno radno vreme, samo kod jednog poslodavca.

Budući da poslenik ugovora o delu ne zasniva radni odnos, zakonske odredbe ne postavljaju posebna ograničenja u pogledu toga ko može biti angažovan po ovom osnovu. U praksi to znači da ugovor o delu može zaključiti zaposleno lice koje već radi kod drugog poslodavca.

Poreskopravni aspekt

Razlike između ova dva ugovora nisu značajne samo sa aspekta radnog prava, već i sa poreskog aspekta, u skladu sa odredbama Zakona o porezu na dohodak građana, Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i Zakona o zdravstvenom osiguranju.

Kada je reč o ugovoru o radu, poslodavac je u obavezi da plaća:

• porez na zaradu, po stopi od 10% od poreske osnovice;
• doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje – po stopi od 24%;
• doprinos za zdravstveno osiguranje – po stopi od 10,3%; i
• doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti – po stopi 0,75%.

Što se tiče ugovora o delu, poslodavac je u obavezi da plaća:

• Porez na drugi prihod, koji se oporezuje po stopi od 20% (poreska osnovica je bruto naknada umanjena za normirane troškove, u visini 20%);
• doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje – po stopi od 24%; i
• doprinos za zdravstveno osiguranje – po stopi od 10,3% (ukoliko lice nije osigurano po drugom prioritetnijem osnovu shodno odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju – npr. ugovoru o radu).

Zaključak

Imajući u vidu sve prethodno iznete razlike između ugovora o radu i ugovora o delu, a pre svega pitanje ostvarivanja prava iz radnog odnosa i trajanja odnosno prestanka ugovornog odnosa, može se uočiti da je iz perspektive poslodavca ugovor o delu često privlačniji osnov radnog angažovanja lica.

Upravo zbog toga, u praksi se neretko dešava da poslodavci pribegavaju zaključenju ugovora o delu i u situacijama kada priroda odnosa ugovornih strana zapravo upućuje na obavezu zaključenja radnog odnosa.

U takvim slučajevima, lice je formalno angažovano po osnovu ugovora o delu, dok faktički obavlja poslove odnosno uspostavlja odnos sa poslodavcem koji ima sva bitna obeležja radnog odnosa. U ovakvim okolnostima, lice se faktički nalazi u položaju zaposlenog, ali ne ostvaruje prava koja mu pripadaju po osnovu radnog odnosa, pa se ugovorom o delu zapravo prikriva radni odnos.

S tim u vezi, predmet sudskih sporova je često zaštita prava ovako angažovanih lica. Reč je o radnim sporovima radi utvrđenja postojanja radnog odnosa kod poslodavca.

U odnosu na ovu vrstu sudskih sporova postoji ujednačen i jasan stav sudske prakse – naziv ugovora nije odlučujući za pravnu kvalifikaciju odnosa između ugovornih strana, već da je od presudnog značaja stvarna priroda tog odnosa. Drugim rečima, sudovi polaze od toga da je potrebno utvrditi da li u konkretnom slučaju postoje elementi radnog odnosa u smislu Zakona o radu. Prilikom donošenje odluke u sporu, sudovi cene upravo napred iznete okolnosti, u odnosu na koje se ova dva ugovorna odnosa razlikuju.

Stoga je u praksi od posebnog značaja da se prilikom angažovanja lica pažljivo sagleda stvarna priroda posla odnos koji se uspostavlja između ugovornih strana, a kako bi se obezbedilo kako adekvatna zaštitu prava lica koja rad obavljaju tako i zakonito postupanje poslodavca.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.