Ko ima prava na računarskom programu koji je razvila i finansirala vaša kompanija? Da li plaćanje programera znači da ste postali vlasnik svih prava na računarskom programu? Može li bivši zaposleni da koristi kod koji je razvio dok je radio za vas? Šta smete da radite sa računarskim programom koji ste kupili?

Ovo su samo neka od pitanja koja se u praksi javljaju prilikom razvoja, kupovine i korišćenja računarskih programa.

Za kompanije koje posluju u IT sektoru, ali i za društva koja razvijaju računarski program za sopstvene potrebe, pitanja autorskopravne zaštite tog računarskog programa mogu imati direktan uticaj na poslovanje. Spor oko prava na source code, nejasan ugovor sa zaposlenim, odnosno freelancerom ili neproverena open source licenca mogu kasnije otežati prodaju, licenciranje ili dalji razvoj softverskog proizvoda.

Zato je važno da se pitanje prava na računarskom programu uredi pre nego što nastane spor.

Šta autorsko pravo štiti kod računarskog programa?

Zakon o autorskom i srodnim pravima („Zakon”) izričito svrstava računarske programe u pisana autorska dela. Autorsko pravo na računarskom programu nastaje samim nastankom autorskog dela, bez obaveze vođenja posebnog postupka registracije.

Međutim, činjenica da je računarski program zaštićen autorskim pravom ne znači da je zaštićena svaka ideja, funkcionalnost ili tehničko rešenje koje takav računarski program koristi.

Autorskopravna zaštita odnosi se na konkretan autorski izraz, odnosno na sam način na koji je računarski program izražen. U praksi je posebno značajan izvorni kod (tzv. source code), ali u zavisnosti od okolnosti mogu biti relevantni i objektni kod, prateća tehnička i korisnička dokumentacija u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, kao i pripremni materijal za njihovu izradu.

Sa druge strane, sama ideja na kojoj je računarski program zasnovan, algoritam, princip, metod ili funkcija koju računarski program obavlja ne postaju predmet monopola autora.

Stoga, može se desiti da dve kompanije razviju računarske programe koji rešavaju isti problem i imaju sličnu funkcionalnost, a da time ne dođe do povrede autorskog prava.

Dakle, ključno pitanje nije šta računarski program radi, već da li je iz jednog računarskog programa neovlašćeno preuzet njegov zaštićeni autorski izraz.

Da li nastanak sličnog računarskog programa znači da je došlo do povrede autorskog prava?

 Ne nužno. Sama činjenica da dva računarska programa imaju istu ili sličnu funkcionalnost, koriste iste ulazne podatke ili rešavaju isti poslovni problem nije dovoljna da bi se zaključilo da je došlo do povrede autorskog prava. Konkurentska kompanija može samostalno razviti računarski program koji ostvaruje istu funkciju, bez neovlašćenog preuzimanja tuđeg autorskog dela.

Drugačija je situacija kada je, bez dozvole nosioca prava, preuzet izvorni kod ili drugi element računarskog programa koji predstavlja autorskopravno zaštićen izraz. U tom slučaju nije presudno samo to što dva programa imaju sličnu namenu, već na koji način je došlo do podudarnosti i šta je konkretno preuzeto.

Zbog toga se u svakom konkretnom slučaju, pored sadržine i stepena podudarnosti spornih delova programa, može se postaviti i pitanje da li je lice koje je razvilo drugi računarski program imalo pristup originalnom računarskom programu i da li se utvrđene sličnosti mogu objasniti neovlašćenim preuzimanjem ili predstavljaju rezultat nezavisnog razvoja.

Ko je nosilac prava na računarskom programu nastalom u radnom odnosu? 

Ovo je jedno od najvažnijih pitanja za kompanije koje imaju sopstveni razvojni tim.

Autor autorskog dela je fizičko lice koje ga je stvorilo. Međutim, za računarske programe nastale u radnom odnosu Zakon predviđa posebno pravilo.

Ako je autor stvorio delo tokom trajanja radnog odnosa izvršavajući svoje radne obaveze, Zakon izričito predviđa da je trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu poslodavac, ako ugovorom nije drugačije određeno. Autor ima pravo na posebnu naknadu ako je to predviđeno ugovorom.

Ipak, to što Zakon određuje kome pripadaju imovinska prava na računarskom programu nastalom u radnom odnosu ne znači da odnose između poslodavca i zaposlenog treba ostaviti bez jasnog ugovornog okvira. Naprotiv, ugovorom o radu, ili drugim odgovarajućim ugovorom zaključenim sa zaposlenim, trebalo bi precizno urediti način na koji zaposleni učestvuje u razvoju računarskog programa, predaju izvornog koda i prateće dokumentacije, zaštitu poverljivih informacija, kao i postupanje sa računarskim programom i razvojnim resursima nakon prestanka radnog odnosa.

Takvo uređenje je važno ne samo radi organizacije rada, već i radi jasnog dokazivanja načina nastanka računarskog programa i prava kojima kompanija raspolaže, naročito ako naknadno dođe do spora sa zaposlenim, kao i u situacijama kada zaposleni napusti kompaniju, a kompanija mora da nastavi razvoj i održavanje softverskog proizvoda.

Šta ako je računarski program stvorio freelancer? 

Kod angažovanja spoljnjeg saradnika, tzv. freelancera, situacija može biti drugačija od razvoja računarskog programa u radnom odnosu.

Kod ugovora sa freelancerom od ključnog značaja je šta je ugovoreno.

Kada se razvoj računarskog programa poverava freelanceru kao autoru, takav odnos se može urediti ugovorom o narudžbini autorskog dela. Zakon za ovu situaciju predviđa posebno pravilo, a to je da, ako je računarski program izrađen na osnovu ugovora o narudžbini autorskog dela, naručilac stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drugačije određeno.

Upravo zbog toga je važno da ugovor precizno odredi šta je predmet narudžbine i koja prava naručilac stiče. Ugovorom bi trebalo urediti, između ostalog, obim prava korišćenja i daljeg razvoja računarskog programa, pravo na njegove izmene i unapređenja, mogućnost ustupanja prava korišćenja računarskog programa trećim licima, kao i pitanja izvornog koda, dokumentacije i korišćenja komponenti trećih lica.

Posebno je važno jasno urediti i da li freelancer može isti ili sličan kod koristiti u drugim projektima, kako bi se izbegle nedoumice o tome šta je razvijeno isključivo za potrebe naručioca, a šta predstavlja prethodno postojeće znanje, kod ili druge materijale freelancera.

Drugim rečima, činjenica da je kompanija platila razvoj računarskog programa nije sama po sebi dovoljna da se prepusti pretpostavkama pitanje prava na tom računarskom programu. Ugovor o narudžbini autorskog dela treba da jasno odredi šta se naručuje, koja prava naručilac stiče i pod kojim uslovima može dalje da koristi i razvija računarski program.

Šta kompanija sme da radi sa računarskim programom koji je zakonito pribavila?

Autorsko pravo daje nosiocu prava kontrolu nad različitim oblicima iskorišćavanja računarskog programa, ali zakon predviđa određena prava zakonitog korisnika.

Ako ugovorom nije drugačije predviđeno, lice koje je na zakonit način pribavilo primerak računarskog programa, ima pravo da bez posebne dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade:

• trajno ili privremeno umnoži računarski program ili pojedine njegove delove, bilo kojim sredstvima i u bilo kom obliku, onda kada je to neophodno za korišćenje računarskog programa u skladu sa njegovom namenom;
• otklanja greške u računarskom programu imajući u vidu njegovu namenu;
• učitava, prikazuje, pokreće, prenosi ili smešta računarski program u memoriju računara ako je to neophodno za umnožavanje računarskog programa;
• prevodi, prilagođava, aranžira i vrši druge izmene računarskog programa kao i umnoženih rezultata tih radnji.

Kod računarskog programa posebno je važno i to što se puštanje računarskog programa u rad na računaru smatra umnožavanjem.

Zakon takođe dozvoljava pravljenje rezervne kopije računarskog programa na trajnom telesnom nosaču kada je to neophodno za njegovo korišćenje, pri čemu se ugovorom takvo pravo ne može zabraniti.

Pored toga, lice koje ima pravo da koristi primerak računarskog programa ovlašćeno je da, bez dozvole nosioca prava, posmatra, ispituje ili testira rad računarskog programa sa ciljem da utvrdi ideje i principe na kojima počiva bilo koji od elemenata računarskog programa, pod uslovom da to čini dok preduzima radnje učitavanja, prikazivanja, pokretanja, prenosa ili smeštanje programa za koje je ovlašćen da ih čini.

Drugim rečima, lice koje zakonito koristi program može, u okviru radnji korišćenja na koje je ovlašćeno, da proučava kako program funkcioniše i da utvrđuje ideje i principe na kojima je zasnovan, ali time ne stiče pravo da preuzima njegov zaštićeni kod ili druge zaštićene elemente.

Ove odredbe, međutim, ne znače da kupac, naručilac, odnosno korisnik računarskog programa dobija neograničeno pravo da računarski program kopira, distribuira ili ustupa trećim licima.

Interoperabilnost računarskog programa: kada je dozvoljena?

Zakon predviđa posebna pravila u situaciji kada je potrebno povezati nezavisno razvijeni računarski program sa drugim računarskim programom.

Interoperabilnost znači mogućnost da dva nezavisno razvijena računarska programa međusobno komuniciraju i razmenjuju podatke tako da mogu pravilno da funkcionišu zajedno.

Zakon pod određenim uslovima dozvoljava umnožavanje izvornog koda i prevođenje njegove forme kada je to neophodno radi postizanja interoperabilnosti nezavisno stvorenog programa sa drugim programima. Ovo je moguće pod sledećim uslovima:

• da ove radnje preduzima nosilac licence ili druga osoba koja ima pravo da koristi primerak programa ili lice koje je od strane tih lica ovlašćeno da preduzima te radnje;
• da podaci koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti nisu na drugi način bili dostupni tim licima;
• da su te radnje ograničene na delove originalnog programa koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti.

Podaci dobijeni na ovaj način mogu se koristiti samo radi postizanja interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa.

Ovako dobijeni podaci ne smeju se saopštavati drugima, osim ako je to neophodno za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa, niti se smeju koristiti za razvoj, proizvodnju ili reklamiranje računarskog programa koji je suštinski sličan u izrazu računarskom programu čija se dekompilacija vrši ili za bilo koju drugu radnju kojom se povređuje autorsko pravo na tom programu.

Ugovorne odredbe koje su suprotne ovim zakonskim pravilima su ništave.

Šta znači open source za kompaniju koja razvija računarski program? 

Jedna od čestih zabluda jeste da open source računarski program ne podleže autorskopravnoj zaštiti i da se zato može slobodno koristiti bez ikakvih ograničenja.

Ipak, i open source računarski program je zaštićen autorskim pravom, ali nosilac prava korisnicima daje određena ovlašćenja pod uslovima licence.

To znači da kompanija može koristiti, menjati ili distribuirati određenu open source komponentu, ali samo u skladu sa licencom pod kojom je ta komponenta dostupna.

Različite licence mogu predviđati različite obaveze u vezi sa distribucijom računarskog programa, njegovim izmenama, dostupnošću izvornog koda, navođenjem autorskih prava i načinom licenciranja izvedenih rešenja.

Za kompaniju koja razvija komercijalni računarski program zato nije dovoljno da zna da je određena komponenta open source. Potrebno je utvrditi pod kojom licencom je objavljena i koje obaveze iz te licence proizlaze.

Neusklađenost sa uslovima open source licenci može dovesti do pravnih i poslovnih rizika, naročito prilikom distribucije proizvoda ili potencijalne prodaje kompanije.

Kako se kompanija može zaštititi pre nastanka spora?

Najskuplji trenutak za rešavanje pitanja autorskih prava često je trenutak kada je spor već nastao.

Ako kompanija tek tada pokušava da utvrdi ko je razvio određeni deo koda, ko ima prava na njemu, šta je bilo ugovoreno sa zaposlenim, odnosno freelancerom ili pod kojim uslovima je određena komponenta uključena u računarski program, dokazivanje može biti znatno složenije.

Zato je važno da se pitanja autorskih prava urede već pre samog početka rada na računarskom programu. Kompanija bi trebalo da ima jasne ugovore sa zaposlenima i spoljnim saradnicima, uređeno pitanje prava na izvornom kodu i pratećoj dokumentaciji, kao i evidenciju o tome ko je učestvovao u razvoju računarskog programa i pod kojim uslovima. Jednako je važno voditi računa o komponentama trećih lica i open source softveru koji se uključuje u računarski program, kako bi se unapred znalo pod kojim uslovima mogu da se koriste.

Takva dokumentacija ne služi samo za slučaj eventualnog sudskog spora. Ona kompaniji omogućava da već tokom razvoja zna kojim pravima raspolaže i da bez nepotrebne pravne neizvesnosti kasnije koristi, menja, licencira ili dalje razvija svoj softverski proizvod.

Uređivanje prava kao osnova pravne sigurnosti

 Kod računarskih programa nije dovoljno znati da je on zaštićen autorskim pravom. Za kompaniju je mnogo važnije da zna ko je nosilac prava, šta ta prava obuhvataju i šta kompanija može da radi sa konkretnim računarskim programom.

Posebnu pažnju treba posvetiti razlikovanju ideje i funkcionalnosti od zaštićenog autorskog izraza, odnosima sa zaposlenima i eksternim saradnicima, sadržini ugovora o razvoju računarskog programa, pravima zakonitog korisnika, pravilima o interoperabilnosti, kao i open source komponentama.

Dobro uređeni ugovorni i autorskopravni odnosi omogućavaju kompaniji da sigurnije razvija, koristi, licencira i dalje unapređuje svoj računarski program.

Ukoliko vaša kompanija razvija softver, angažuje spoljne saradnike ili koristi računarski program trećih lica, pravovremena provera autorskih prava i ugovorne dokumentacije može sprečiti sporove i zaštititi ulaganje u softverski proizvod.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.