Zimske olimpijske igre („ZOI“), održane u februaru 2026. godine u Milanu i Kortini, nekim sportistima donele su sportske uspehe, a drugima značajne pravne izazove. Dok je u prvom planu bila borba sportista za medalje, u pozadini su se rešavala pravna pitanja uz podršku Suda za sportsku arbitražu („CAS“). Za potrebe ZOI oformljena je posebna ad hoc divizija ovog suda, sa ciljem hitnog rešavanja predmeta.

Kao posebno interesantan izdvojio se slučaj Anđele Romei, profesionalne italijanske karlingašice, koja je podnela dva zahteva za arbitražu – protiv Italijanskog saveza za sportove na ledu (Italian Ice Sports Federation) i protiv Svetskog karling saveza (World Curling Federation).

Predmet spora

Romei je osporavala odluku o izboru druge sportistkinje umesto nje u italijanski olimpijski tim u karlingu, tvrdeći da je izbor Rebeke Marijani rezultat pristrasne i proizvoljne odluke. Posebna pažnja bila je usmerena na porodičnu vezu – izabrana sportistkinja je ćerka tehničkog direktora tima, Marka Marijanija.

Italijanski savez za sportove na ledu obrazložio je da je odluka doneta u skladu sa ovlašćenjima i tehničkom autonomijom koja su savezu dodeljena nacionalnim i međunarodnim sportskim propisima, kao i primenom kriterijuma za izbor koje su prethodno odobrila nadležna tela saveza. Dalje je objašnjeno da je odluka tehničkog direktora rezultat obrazloženog postupka, zasnovanog na složenim i uporednim tehničkim procenama koje su uzele u obzir više sportskih i timskih faktora, te da stoga nema potrebe za ponovnim razmatranjem izbora.

Stav arbitra

Nakon razmatranja iznetih dokaza, arbitar je istakao da nepostojanje prethodno saopštenih kriterijuma ne čini odluku nezakonitom, sve dok druga strana može da dokaže da odluka nije bila proizvoljna ili nerazumna. Izveštaj o izboru navodi da je Rebeka Marijani sposobna da pokriva više različitih pozicija, a takva svestranost predstavlja razuman i svrsishodan kriterijum u timskom sportu, jednako kao što je razumno uzeti u obzir i budućnost sporta u relevantnoj državi.

Arbitar dalje navodi da je karling timski sport, pa izbor članova tima ne zavisi isključivo od objektivnih statističkih pokazatelja, već i od subjektivne procene koliko se sportista uklapa u trenutni sastav tima. Nije na donosiocu odluke sa ograničenim stručnim znanjem o konkretnom sportu i bez pristupa unutrašnjoj dinamici tima da sopstvenom procenom zameni odluku onih koji su neposredno uključeni u proces selekcije.

Arbitar je obrazložio da činjenica da jedna sportistkinja ima bolje statističke pokazatelje, poput veće preciznosti bacanja, sama po sebi ne ukazuje na proizvoljnost, isto kao što činjenica da je jedan napadač postigao više golova od drugog u sezoni koja prethodi velikom fudbalskom takmičenju ne znači automatski da mora biti izabran u nacionalni tim umesto drugog igrača.

Romei je sugerisala da su subjektivne procene fabrikovane kako bi se opravdala želja tehničkog direktora tima da njegova ćerka učestvuje na Olimpijadi. Arbitar smatra malo verovatnim da bi glavni trener nacionalnog tima, čiji je cilj da formira najsnažniji tim sa najvećim izgledima za uspeh, pristao da u olimpijski tim uključi manje sposobnu sportistkinju, samo da bi pomogao tehničkom direktoru da njegov član porodice bude izabran. Podjednako malo je verovatno da bi potpisao lažne ili fabrikovane izjave u izveštaju o izboru kako bi opravdao takvu odluku.

Ishod postupaka

U prvom postupku, protiv Italijanskog saveza za sportove na ledu, arbitar je zaključio da odluka da se umesto Anđele Romei izabere Rebeka Marijani nije bila proizvoljna niti nerazumna, te da prva sportistkinja sa pravnog stanovišta nema pravo da traži promenu ove odluke.

U drugom postupku, protiv Svetskog karling saveza, zahtev Anđele Romei je takođe odbijen. Arbitar je bio stava da, čak i da je kritika postupka bila osnovana, ad hoc divizija CAS-a ne može naložiti međunarodnom savezu da zameni izabranog sportistu, jer za to ne postoji pravni osnov u Olimpijskoj povelji ili u primenljivom regulatornom okviru, niti je zadatak međunarodnih saveza da preispituju postupak izbora na nacionalnom nivou.

Gde su granice pravne kontrole olimpijske selekcije?

Ovaj slučaj jasno pokazuje koliko su pravni aspekti olimpijske selekcije složeni, naročito u timskim sportovima. Iako CAS sportistima omogućava brzo i efikasno rešavanje sporova, njegova uloga nije da zamenjuje stručnu procenu nacionalnih saveza i trenerskog osoblja. Naprotiv, praksa CAS-a pokazuje da se u velikoj meri poštuje diskreciono pravo sportskih organizacija prilikom donošenja selekcionih odluka, sve dok se ne utvrdi da su one donete proizvoljno, diskriminatorno ili u očiglednom sukobu interesa.

U tom kontekstu, statistički rezultati, iako važni, nisu jedini niti odlučujući faktor. U timskim sportovima značajnu ulogu imaju i drugi elementi, poput kompatibilnosti igrača unutar tima, taktičkih potreba, svestranosti sportista i dugoročnog razvoja sporta u određenoj zemlji.

Za profesionalne sportiste ovaj slučaj predstavlja važan podsetnik da pravni standardi u sporovima povodom olimpijske selekcije zahtevaju dokazivanje jasne proizvoljnosti ili nepravičnosti u postupku odlučivanja. U suprotnom, čak i kada postoje razlozi za nezadovoljstvo sportiste, pravni okvir često neće omogućiti preispitivanje ili promenu već donetih selekcionih odluka.

Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, budite slobodni da nas kontaktirate.